"Проблем" је што ми патолошки волимо Партизан! Јебено пратимо када је неки играч и где, са ким изашао. Пратимо да ли је "реаговао" на противника, да ли је некоме пружио руку или му је требао опалити шамар. Тумачимо да ли је интелигентан или не, да ли је "какио" и колико пута дневно. О евентуалним изјавама не треба да се разговара уопште. Хватамо се за сваки зарез, сваку реч.
Тек онда на ред долазе очекивања на терену - што је већи таленат већа су и очекивања. Е сад, у неко срећније време када су екипу пратили адекватни резултати, лакше су се подносиле неке "дечије болести" и није било драматично и страшно одиграти лоше. Данас смо сведени на МОРАЊЕ да се изађе из чабра, да се врати неко време устаљеног и подразумеваног учешћа у ЕЛ /да не говорим о томе да се често очекује и онај "корак даље" упркос реалности на коју се ми не обазиремо. ТОП 8 иако никада није био формални циљ, увек је постизан онако "изненада"/.
Рецимо да се некако осећам као "пуштен с ланца" ове сезоне. ЕЛ се вратила кући у Партизан колико год то филозофски или романтично звучало. Да не пишем сада детаљно образложење - сви знамо зашто, цела Европа то зна! Међутим, мени је страно, готово несхватљиво, макар на неком емоционалном нивоу да је ово ето, година неког обичног учешћа. Штипам се за образе, бацам се у транс од сјаја до очаја и назад. Проналазим разлоге да се не надам ничему посебно.
Да будем поштен, ухватио ме је неки страх, некаква трема. Не очекујем да се освоји ЕЛ или да се у првој сезони после осам година пласирамо на Ф4 ЕЛ. Знам да ни ТОП 8 није реалан /али му се нереално надам... И онда тражим "оправдања" и "разлоге", тражим "недостатке" да бих угасио таква очекивања и такве наде - јер ми је тешко! Посматрам туђе ростере, поредим нас са другим екипама и све ми је мало - Само из превелике жеље, не из себичности или мегаломаније.
За мене је ова сезона СВЕ! Али проблем свих нас је у томе што је нама свака нова сезона све! Притисак у глави и грудима је превелик - Ако је тако нама, какав ли је тек притисак на играчима? Те ствари су спутавале Милетића, Загорца и још неке људе који су увек под огромним притиском пружали мање него што се од њих очекивало а подужи пост резултата учинио нас је мање толерантним и више нестрпљивим него што је то нормално и оправдано.