Partizan.net - Forum navijača Partizana
Dobrodošli na najveći i najstariji Forum Navijača Partizana!
Nekoliko desetina hiljada ljudi prati i podržava naš rad. Zaprati nas na socijalnim mrežama za najnovije informacije o Partizanu ili se pridruži hiljadama članova u diskusijama na našem Forumu
Važno: Registracije za nove članove su trenutno zatvorene. Ukoliko svejedno želite da nam se pridružite, pošaljite E-mail Uredništvu koje će Vas uputiti u proceduru. Kontak informacije možete pronaći na partizan.net
Napred Partizan!
Dragan Mance - njegova duša lebdi nad jugom
- Зачетник теме tribiani
- Датум покретања
Nisam mogao da gledam uzivo njegove carolije i harizmu, ali sam puno toga procitao, video i otslusao o njemu.
Pocivaj u miru Legendo Juga!
Pocivaj u miru Legendo Juga!
black rats
Početnik
- Учлањен(а)
- 02.06.2011
- Порука
- 192
- Reaction score
- 13
Vecna slava legendi Juga !
bronx
Grobarčina
- Учлањен(а)
- 07.04.2008
- Порука
- 1.344
- Reaction score
- 26
Na kolenima klizi po travi, podize ruke, golove slavi ... On sam jurisa, sam stvara sanse - Reci mi ko to ? NAS DRAGAN MANCE !!!
Vjecna ti slava legendo, tvoja dusa lebdi nad Jugom
Vjecna ti slava legendo, tvoja dusa lebdi nad Jugom
TotoRiina
Početnik
26. godina tuge i bola za nikad prezaljenog idola! LEGENDE NE UMIRU!
DRAGAN MANCE!
DRAGAN MANCE!
Sony PFC
Grobarčina
Vjecna ti slava legendo!!!!
Dr.Hofmann
Guest
Večna mu slava!
Isto kao i većina sa ovog foruma nisam bio svedok tog vremena jer sam tek izašao iz pelena kad je Mance poginuo, ali ostale su urezane priče o njemu i njegov poster iz Tempa koji je dugo stajo na vratima moje sobe.
Isto kao i većina sa ovog foruma nisam bio svedok tog vremena jer sam tek izašao iz pelena kad je Mance poginuo, ali ostale su urezane priče o njemu i njegov poster iz Tempa koji je dugo stajo na vratima moje sobe.
PFC manija
Grobarčina
Legendo, pocivaj u miru!
Nisam imao priliku da ga gledam uzivo, ali njegov duh, ljudska i igracka velicina najvise govore o tome kakav je bio, evo, vec 26 tuznih godina.
Nisam imao priliku da ga gledam uzivo, ali njegov duh, ljudska i igracka velicina najvise govore o tome kakav je bio, evo, vec 26 tuznih godina.
amansio
Grobarčina
večna TI slava LEGENDO !!!!!
Zoranik
Početnik
- Учлањен(а)
- 09.04.2010
- Порука
- 162
- Reaction score
- 14
Dugo godina sam na forumu. Prvo kao citalac postova. Zatim, kad sam najzad odlucio da kazem nesto o onim lopurdama iz rupe, bio je period kad se nisu primali novi clanovi. Kada je ponovo dozvoljeno sa zadovoljstvom sam usao na forum.
Cesto sam hteo nesto da napisem, ali sam odustajao posto imam prilicno odgovoran posao, preko dana sam zauzet, pa ne bih bas mogao da odgovorim ako bi se neko nadovezao, ili da ispratim diskusiju do kraja, a sam smatrao nevaznim da napisem samo recenicu, dve, tek da se zna da sam tu i da isto mislim.
Sa velikim zadovoljstvom pratim postove nekoliko clanova, a pridruzujem se onima koji traze od JE-NE-A da nastavi sa dosadasnjim "radom", s obzirom na njegove odlicne informacije i na nacin raznisljanja o nasem klubu, sa kojim se najcesce slazem.
S obzirom na ozbiljnost administratora i mnogih clanova naseg foruma i na veoma kvalitetne analize koje se daju u vezi sa svim desavanjima u nasim klubovima, ne samo u fudbalu, radije se odlucim na citanje i usmeno odobravanje ili negodovanje, nego sto to javno objavim. Ali eto, ovo danasnje podsecanje me je motivisalo da se prvi put javim i da ubuduce, kad god mi to obaveze dozvoljavaju, budem redovan. Mada umem povremeno da utrcim na sajt onih sto imaju dva broja u imenu televizije, radija i web stranice i da iznapusavam miljenike gay populacije s one strane brda sa pseudonimom "40+" (sto se odnosi na godine, a ne na navijacku grupu kod Cegija) kad pocnu da laju na vestima o nama.
Izvinjavam se svima na kratkom skretanju s teme, ali s obzirom da se prvi put javljam, nadam se da mi necete zameriti. Inace, na prvu utakmicu samostalno sam otisao u letnjoj pauzi 1974. godine, bila je to pripremna utakmica sa Standardom iz Lijeza 3:0 za nas. Imam i kartu, kao i gomile karata, godisnjih propusnica i ceo jedan album sa slikama i izvestajima od 1976. god. i osvojene titule (moje prve, o srece tadasnje neponovljive) u fudbalu i kosarci pa sve do izvestaja sa sahrane mog sportskog idola Dragana Mancea. Tada sam zatvorio album i nikada vise nisam otvorio, dok moj sin nije napunio 10 godina. Danas, sa njegovih 19 bi "ubio za njega", a eto i kroz tu pricu o nasim uspesima kroz slike i novinske isecke, momak koji se rodio sedam godima posle njegove pogibije smatra Mancea svojim idolom.
Bio je septembarski dan slican danasnjem. Vreme drugo u odnosu na danasnju omladinu. Na televiziji samo dva programa, treci u povoju, radio stanice Beograd 202 i Studio B. Na tom Studiju B na svakih sat vremena emitovale su se vesti. Oni su prvi javili. Kazu izgleda izletelo dete, cigance, iz okolnih udzerica. Kazu nikada nije zakasnio na trening. Kazu imao je ozbiljnu vezu, sportiskinja, spremala se svadba. Kazu, samo je pretio tadasnjoj upravi (nasoj vecitoj rak rani) sa Dinamom, jer su otezali sa novim ugovorom, a ne bi nikada otisao, ni za kakve pare. Kazu castio je sve redom navijace na svakim pripremama na Tari. Kazu... A sta ja kazem..
Cutim, sedim sam u sobi i placem. Suza suzu stize. Slusam te sto ih intervjuisu i sve to sto kazu za njega. Ali ih ne cujem. Cujem samo huk sa tribina. Cujem komsije koji arlucu kad je dao gol QPR-u u Londonu. Cujem sebe kako iz sveg glasa, koliko me grlo nosi pevam DRAGAAAN MANCE, DRAGAAAN MANCE uz ono nase prepoznatljivo ljuljanje levo-desno. Cujem pokojnog Vladanka Stojakovica kako, dok prenosi utakmice ponavlja daPartizan od Jusufija nije imao ovakvog borca. Cujem oca kad udje u sobu: "Pobogu sine prestani vise, to je zivot, sta da se radi, poludeces tu sam", cujem majku koja tuli u kuhinji:"I mene ste rasplakali, idi dete u bestraga, a kad se setim koliko ste zbog njegovih golova skakali po kuci". Cujem telefon. Fiksni naravno, tada nije postojalo ni 10% sadasnje tehnike. Stojke, moj komsija i brat sa juga, devojka, brat jedan, drugi, drugovi cigani, drug iz vojske Zadranin, torcidas... I svima isti odgovor: "Ne moze ti sad on sine da prica, eno ga u sobi, drzi one slike i samo place, k'o ne daj Boze da sam ja umrla.." Pala je noc, onda vise nista nisam cuo.
Ali sam poceo da vidim. Vidim onaj prvi gol za Partizan protiv gana u rupi na tadasnjem mislim "Beogradskom turnitu" ili tako nekako. Prva utakmica, pa cigani, pa rupa, pa gol, pa pobeda od 3:0 i osvojen turnir. Pa jel mogao da bude nesto drugo nego buduca legenda? Vidim golove, redjaju se kao na traci. I titulu. I posledni gol od nedelje, tek je poceo da ulazi u formu posle letnje pauze. Vidim godine pre njega. Igraci, igracine. Golovi ciganima, ustasama... I sve strelce kako skacu jedan drugom u zagrljaj, trce prema zapadu. Bilo je i onih koji potrce prema jugu, al do linije sensesterca i skoce u vazduh sa stisnutom pesnicom. Dok nije dosao on. Jug je bio duzi ka istoku, do tunela. I kop je bio upravo tu, uz istok, a navijanje se vodilo stajanjem na zidicu iznad poslednjeg ulaza na jugu ka istoku. (taj je ulaz sada na istocnoj stani). I sa njime je pocelo, trk prema JUGU bacanje na kolena, ruke visoko u vazduhu, sve do korner zastavice. A mi? Umirali smo u lepoti, bili smo svesni da nastaje neko cudo, osecalo se to u vazduhu, koliko smo ga samo voleli, jer se pojavio neko ko nam je najzad pokazao postovanje sto zivimo za klub.
QPR? To je neiscrpna tema svih grobara starijih od 40 godina. Sili smo zastavu za tu utakmicu (cuvam je i danas, nismo mogli da docekamo da pocne. Al samo zbog njega. On je dao najlepsi gol u istoriji Partizana u Londonu. Ali u kakvom trenutku. Kada smo bili zreli za strasan sud na terenu prenuo je ceo tim, bez obzira na poraz. Davao je potom danima ritam nade celoj grobarskoj familiji, i na kraju, 55.000 ljudi, nikad (da ja pamtim) puniji JNA, posle 6:2 u Londonu. Treba nam 4:0, a na stadionu nema gde igla da padne, ali doslovce. Navijanje kao u transu, ali svi koji su dosli, nisu zaboravili da je on kreirao atmosferu pobede. I ko daje gol? I ko igra kao da mi je zadnje u zivotu, juri od jedne do druge aut linije, presing na golmana, kao dva srca da ima. I ko ljubi njihovog golmana kad je napravio penal!?!! Pa kad ste to u zivotu culi. Ko skace "grudi na grudi" sa Ziletom kada ulazi u drugom poluvremenu da ga oslobodi pritiska i motivise, samo sto je iz vojske stigao, Zile zapecacuje golom prolaz dalje, ko slavi sa grobarima na kraju kao da je deo njih, kao nikad niko pre njega. E tako se ulazi u legendu. Taman da nije iskomleksirao ove iz rupe za sve te godine, taman da nije ni jedan gol dao, taman da se nikad na kolena nije bacio... to vece i ti dani su bili dovoljni da taj stadion ne pamti vecu ljubav izmedju jednog igraca i navijaca. Nikad pre i nikad posle, uz svo postovanje svih nasih igrackih legendi.
O sahrani necu, necu da bude ovaj danasnji dan jos tuzniji. O tome kako sam udario "peglicom" u zid kad sam se parkirao kod Vuka sav izgubljen, jer vec dalje od ljudi se nije moglo. O celom jugu i o celom istoku i o celom zapadu ispred kapela na Novom groblju. O prvo potmuloj, a zatim najglasnijoj pesmi koja se tamo ikada cula iz desetine niljada uplakanih grla. O vrisci kada su ga izneli igraci iz kapele. O postovanju cigana. O mesecima svakodnevnog svezeg cveca na grobu. O naslovnoj strani ciganskog Tempa posle sahrane: "Plakao je i Bora semenkar". O onom ocaju 50.000 ljudi sledece nedelje na JNA protiv Pristine. O djubradi siptarskoj, koji su igrali kao da im od te tekme zivot zavisi. O golu Ljube Radanovica u 89 minutu i trku i bacanju na kolena ka zapadu i porodici Mance. O suzama, o neutesnim suzama. O huku posle tog gola DRAGAAAN MANCEE, a onda iz svih grla PARTIZAN, PARTIZAN.. Eto tako je jos tada svima bilo jasno, Dragan Mance i Partizan bice jedno dok je sveta i veka. I zivece u nama, a legenda o njemu prenosice se sa kolena na koleno.
Prosao sam nebrojeno puta pored table ispod mosta na auto putu za Novi Sad. Kada prilazim, gasim muziku, prodje malo, opet je pustim, to je tako malo sto mogu da uradim da mu kazem HVALA za sve. Tako je 26 godina.
Isli smo na slavu kod ujaka u Novi Sad u decembru. Vozi sin, tek je dobio dozvolu, prva voznja van grada. Priblizavamo se tabli ispod mosta. Gasi sam muziku..
LEGENDO NASA, HVALA ZA SVU SRECU KOJU SI NAM PODARIO..
Cesto sam hteo nesto da napisem, ali sam odustajao posto imam prilicno odgovoran posao, preko dana sam zauzet, pa ne bih bas mogao da odgovorim ako bi se neko nadovezao, ili da ispratim diskusiju do kraja, a sam smatrao nevaznim da napisem samo recenicu, dve, tek da se zna da sam tu i da isto mislim.
Sa velikim zadovoljstvom pratim postove nekoliko clanova, a pridruzujem se onima koji traze od JE-NE-A da nastavi sa dosadasnjim "radom", s obzirom na njegove odlicne informacije i na nacin raznisljanja o nasem klubu, sa kojim se najcesce slazem.
S obzirom na ozbiljnost administratora i mnogih clanova naseg foruma i na veoma kvalitetne analize koje se daju u vezi sa svim desavanjima u nasim klubovima, ne samo u fudbalu, radije se odlucim na citanje i usmeno odobravanje ili negodovanje, nego sto to javno objavim. Ali eto, ovo danasnje podsecanje me je motivisalo da se prvi put javim i da ubuduce, kad god mi to obaveze dozvoljavaju, budem redovan. Mada umem povremeno da utrcim na sajt onih sto imaju dva broja u imenu televizije, radija i web stranice i da iznapusavam miljenike gay populacije s one strane brda sa pseudonimom "40+" (sto se odnosi na godine, a ne na navijacku grupu kod Cegija) kad pocnu da laju na vestima o nama.
Izvinjavam se svima na kratkom skretanju s teme, ali s obzirom da se prvi put javljam, nadam se da mi necete zameriti. Inace, na prvu utakmicu samostalno sam otisao u letnjoj pauzi 1974. godine, bila je to pripremna utakmica sa Standardom iz Lijeza 3:0 za nas. Imam i kartu, kao i gomile karata, godisnjih propusnica i ceo jedan album sa slikama i izvestajima od 1976. god. i osvojene titule (moje prve, o srece tadasnje neponovljive) u fudbalu i kosarci pa sve do izvestaja sa sahrane mog sportskog idola Dragana Mancea. Tada sam zatvorio album i nikada vise nisam otvorio, dok moj sin nije napunio 10 godina. Danas, sa njegovih 19 bi "ubio za njega", a eto i kroz tu pricu o nasim uspesima kroz slike i novinske isecke, momak koji se rodio sedam godima posle njegove pogibije smatra Mancea svojim idolom.
Bio je septembarski dan slican danasnjem. Vreme drugo u odnosu na danasnju omladinu. Na televiziji samo dva programa, treci u povoju, radio stanice Beograd 202 i Studio B. Na tom Studiju B na svakih sat vremena emitovale su se vesti. Oni su prvi javili. Kazu izgleda izletelo dete, cigance, iz okolnih udzerica. Kazu nikada nije zakasnio na trening. Kazu imao je ozbiljnu vezu, sportiskinja, spremala se svadba. Kazu, samo je pretio tadasnjoj upravi (nasoj vecitoj rak rani) sa Dinamom, jer su otezali sa novim ugovorom, a ne bi nikada otisao, ni za kakve pare. Kazu castio je sve redom navijace na svakim pripremama na Tari. Kazu... A sta ja kazem..
Cutim, sedim sam u sobi i placem. Suza suzu stize. Slusam te sto ih intervjuisu i sve to sto kazu za njega. Ali ih ne cujem. Cujem samo huk sa tribina. Cujem komsije koji arlucu kad je dao gol QPR-u u Londonu. Cujem sebe kako iz sveg glasa, koliko me grlo nosi pevam DRAGAAAN MANCE, DRAGAAAN MANCE uz ono nase prepoznatljivo ljuljanje levo-desno. Cujem pokojnog Vladanka Stojakovica kako, dok prenosi utakmice ponavlja daPartizan od Jusufija nije imao ovakvog borca. Cujem oca kad udje u sobu: "Pobogu sine prestani vise, to je zivot, sta da se radi, poludeces tu sam", cujem majku koja tuli u kuhinji:"I mene ste rasplakali, idi dete u bestraga, a kad se setim koliko ste zbog njegovih golova skakali po kuci". Cujem telefon. Fiksni naravno, tada nije postojalo ni 10% sadasnje tehnike. Stojke, moj komsija i brat sa juga, devojka, brat jedan, drugi, drugovi cigani, drug iz vojske Zadranin, torcidas... I svima isti odgovor: "Ne moze ti sad on sine da prica, eno ga u sobi, drzi one slike i samo place, k'o ne daj Boze da sam ja umrla.." Pala je noc, onda vise nista nisam cuo.
Ali sam poceo da vidim. Vidim onaj prvi gol za Partizan protiv gana u rupi na tadasnjem mislim "Beogradskom turnitu" ili tako nekako. Prva utakmica, pa cigani, pa rupa, pa gol, pa pobeda od 3:0 i osvojen turnir. Pa jel mogao da bude nesto drugo nego buduca legenda? Vidim golove, redjaju se kao na traci. I titulu. I posledni gol od nedelje, tek je poceo da ulazi u formu posle letnje pauze. Vidim godine pre njega. Igraci, igracine. Golovi ciganima, ustasama... I sve strelce kako skacu jedan drugom u zagrljaj, trce prema zapadu. Bilo je i onih koji potrce prema jugu, al do linije sensesterca i skoce u vazduh sa stisnutom pesnicom. Dok nije dosao on. Jug je bio duzi ka istoku, do tunela. I kop je bio upravo tu, uz istok, a navijanje se vodilo stajanjem na zidicu iznad poslednjeg ulaza na jugu ka istoku. (taj je ulaz sada na istocnoj stani). I sa njime je pocelo, trk prema JUGU bacanje na kolena, ruke visoko u vazduhu, sve do korner zastavice. A mi? Umirali smo u lepoti, bili smo svesni da nastaje neko cudo, osecalo se to u vazduhu, koliko smo ga samo voleli, jer se pojavio neko ko nam je najzad pokazao postovanje sto zivimo za klub.
QPR? To je neiscrpna tema svih grobara starijih od 40 godina. Sili smo zastavu za tu utakmicu (cuvam je i danas
, nismo mogli da docekamo da pocne. Al samo zbog njega. On je dao najlepsi gol u istoriji Partizana u Londonu. Ali u kakvom trenutku. Kada smo bili zreli za strasan sud na terenu prenuo je ceo tim, bez obzira na poraz. Davao je potom danima ritam nade celoj grobarskoj familiji, i na kraju, 55.000 ljudi, nikad (da ja pamtim) puniji JNA, posle 6:2 u Londonu. Treba nam 4:0, a na stadionu nema gde igla da padne, ali doslovce. Navijanje kao u transu, ali svi koji su dosli, nisu zaboravili da je on kreirao atmosferu pobede. I ko daje gol? I ko igra kao da mi je zadnje u zivotu, juri od jedne do druge aut linije, presing na golmana, kao dva srca da ima. I ko ljubi njihovog golmana kad je napravio penal!?!! Pa kad ste to u zivotu culi. Ko skace "grudi na grudi" sa Ziletom kada ulazi u drugom poluvremenu da ga oslobodi pritiska i motivise, samo sto je iz vojske stigao, Zile zapecacuje golom prolaz dalje, ko slavi sa grobarima na kraju kao da je deo njih, kao nikad niko pre njega. E tako se ulazi u legendu. Taman da nije iskomleksirao ove iz rupe za sve te godine, taman da nije ni jedan gol dao, taman da se nikad na kolena nije bacio... to vece i ti dani su bili dovoljni da taj stadion ne pamti vecu ljubav izmedju jednog igraca i navijaca. Nikad pre i nikad posle, uz svo postovanje svih nasih igrackih legendi. O sahrani necu, necu da bude ovaj danasnji dan jos tuzniji. O tome kako sam udario "peglicom" u zid kad sam se parkirao kod Vuka sav izgubljen, jer vec dalje od ljudi se nije moglo. O celom jugu i o celom istoku i o celom zapadu ispred kapela na Novom groblju. O prvo potmuloj, a zatim najglasnijoj pesmi koja se tamo ikada cula iz desetine niljada uplakanih grla. O vrisci kada su ga izneli igraci iz kapele. O postovanju cigana. O mesecima svakodnevnog svezeg cveca na grobu. O naslovnoj strani ciganskog Tempa posle sahrane: "Plakao je i Bora semenkar". O onom ocaju 50.000 ljudi sledece nedelje na JNA protiv Pristine. O djubradi siptarskoj, koji su igrali kao da im od te tekme zivot zavisi. O golu Ljube Radanovica u 89 minutu i trku i bacanju na kolena ka zapadu i porodici Mance. O suzama, o neutesnim suzama. O huku posle tog gola DRAGAAAN MANCEE, a onda iz svih grla PARTIZAN, PARTIZAN.. Eto tako je jos tada svima bilo jasno, Dragan Mance i Partizan bice jedno dok je sveta i veka. I zivece u nama, a legenda o njemu prenosice se sa kolena na koleno.
Prosao sam nebrojeno puta pored table ispod mosta na auto putu za Novi Sad. Kada prilazim, gasim muziku, prodje malo, opet je pustim, to je tako malo sto mogu da uradim da mu kazem HVALA za sve. Tako je 26 godina.
Isli smo na slavu kod ujaka u Novi Sad u decembru. Vozi sin, tek je dobio dozvolu, prva voznja van grada. Priblizavamo se tabli ispod mosta. Gasi sam muziku..
LEGENDO NASA, HVALA ZA SVU SRECU KOJU SI NAM PODARIO..
Nikola Zemun
Grobarčina
Zoranik, dobrodošao na forum i hvala ti na ovom odličnom tekstu. Mi mlađi ćemo prenositi legendu o njemu na dalje.
Zoranik, као што су рекле и колеге, свака част за пост. 
Колика је легенда Драган Манце довољно говори и то што га легендом и идолом сматрају и људи који нису имали прилике да га гледају на терену већ само посредством youtuba-а...
Прошле године је добио улицу, а надам се да ће у скоријој будућности по њему бити назван и неки део новог стадиона, ако не и сам стадион.
Легенда живи. Почивај у миру легендо.
Колика је легенда Драган Манце довољно говори и то што га легендом и идолом сматрају и људи који нису имали прилике да га гледају на терену већ само посредством youtuba-а...
Прошле године је добио улицу, а надам се да ће у скоријој будућности по њему бити назван и неки део новог стадиона, ако не и сам стадион.
Легенда живи. Почивај у миру легендо.
