Kada ekipa prima malo poena ne znači automatski da igra bolju odbarnu od neke druge, već da igra utakmice na manje poseda - dugi napadi, fokus na striktnom defanzivnom skoku (te ne napadanje ofanzivnog skoka) usled čega se gubi mogućnost za bilo kakvom igrom u tranziciji obeju ekipa. Mi smo sličnu košarku igrali u par Generalovih sezona tamo od 2005 do 2009.
Sinoćnja utakmica je klasičan pokazatelj toga, ne samo što je bio težak hrkljuš, nego su napadu trajali po 20+ sekundi. Počeo sam da gledam tekmu redinom druge četvrtine, kada je zaličilo da pirejski cigani mogu da podudlaju; za to vreme Olimpijakos je promašio sigurno 10 otvorenih trojki (Kenan i Larencakis su prednjačili, a za njih se nikako ne može reći da su loši šuteri na kojima treba preuzimati rizik). Olimpijakos nije ni slobodna bacanja mogao da ubode - protiv nas su recimo šutirali 33 od 36 (oko 92%), dok su sinoć bili na 9 od 16 (oko 55%). Što se izgubljenih lopti tiče, čak i one nisu bile posledica preagresivne odbrane, jer su mahom dolazile iz totalne dekoncentracije igrača (odmah mi na pamet padaju situacije kada Kenanu lopta prolazi kroz ruke dok je sam kao duh u ćošku, ili kada Ingliš "dodaje" saigraču koji je metar i po od njega i promašuje ga za dobra 2 metra, ili situacija kada Puerto baca pas bez gledanja ka klupi Olimpijakosa, a najbliži igrač Valensije tog trenutka nalazi se ispod koša.
Jednostavno utakmica je bila takva, nikakva brutalna odbrana Valensije tu nije bila prisutna, već utakmica na mali broj poseda, uz očajne procente šuta i totalno pomračenje uma kompletne bekovske linije obeju ekipa. Uz sve to, važno je napomenuti da ciganijakosu nije igrao Piters, prva napadačka violina, a Valensiji Odželej koji je ozbiljna fizička sila, te Harper koji im, koliko toliko, daje dinamiku napadu.
nova.rs
