Знате онај осећај кад вам циган каже да га је срамота? Како не знате???????
Шалим се не знам га ни ја...
Још један градски дерби Београда. Оно што је симбол Москве кад играју ЦСКА и спартак, Рима кад играју Лацио и рома, Милана, Лондона, Манчестера, Мадрида... Градски дерби некима значи све. Тад све стаје. Нема везе ко је на ком месту на табели. Ни тренутна форма нема неки значај. Тад све стаје. Све стаје у тих 90+ минута.
Само у Београду то више није ни битно нити има значај. Јер се победник зна унапред. Нема значај јер је све изгубило на битности. Јер се зна да ни резултат тог дербија какав год био нема значај по шампионску титулу.
А ово... једна од највећих срамота у историји српског фудбала. Покојни Благоје Шипка би се постидео овога шта је све направио млади и перспективни Павле Илић за само 180 минута. За свој одличан "допринос" на претходном дербију добио је прилику да суди још један дерби. Прошли пут се максимално потрудио, није успео, на њихову жалост. Данас се још више потрудио и успео у томе. Ударио је последњи ексер у ковчег српског фудбала.
Немојте после да се чудите кад репрезентација Србије на ЕП не прође ни групу. Већ су то својски радили са ватерполом. Па се чуде што нема медаља. Али ајде, то сад није тема овог мог писанија.
Неоспроно је да звезда има најскупљи (јебига, државна кучкица, паре се само сливају) и можда, можда, можда (гласом Ивана Томића) најбољи тим на овим просторима. Али зашто све то не могу да докажу на терену. Не само данас. Не само на прошлом дербију. На скоро свакој утакмици имају пенал, црвени, нешто што им помогне да победе. Да ли противник Био Радник из Сурдулице, Нови Пазар или Јавор. Њима то не смета. Немају образа, немају стида. Стидите се гузице кад образа немате. Свак' је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. А све ће се ово једном лане звати. Ничија није горела до зоре.
Пролазим градом неклико часова после утакмице. Гледам сва та лица. Можеш по лицу да препознаш ко је њихов ко је наш. Они радосни. А лица су им опет тако безлична. Нама на лицу помешана туга и бес. Али и ПОНОС, ПОНОС што навијамо за овај тим. Понос што су момци опет изашли на терен и дали 200% својих могућности. И хвала им на томе. Можда би и успели да на терену није био специјалац са пиштаљком. Хвала и њему. И он нам је показао и доказао ко су и шта су они. Колики су то једноћелијски организми који немају ни част ни понос ни образ ни стид. Нити знају шта је то образ. Срам поготово.
Узмите ту титулу, ако вас није срамота. И следећу, као што сте узели и ону претходну. Потрошите још 25.000.000 у прелазном року. Доведите кога хоћете. Па се чудите што се са вама спрдају Јангери, Лајпциг, Сити, ПСЖ или ко се већ није поигравао са вама. Нема везе. Већ смо утановили да стге ви најхрабрији, не зато што се ничега не бојите, већ зато што се ничега не стидите.
Проћи ће и ово зло. А тад ком' обојци, ком' опанци.