У дану који управо истиче добили смо новог шефа струке, а не дуго ишчекиваног месију.
Такође, у истом дану најурен је човек који није био мутави, неспособни, климоглавац тужног лица, јер ваљда нема дилеме ко је овде мутав, ко неспособан, а ко климоглавац, а и то тужно лице права је мера ништа мање жалосног лица нашег клуба.
Колико год велика већина нас дочекала овакав епилог са олакшањем, права истина је да је најурен један од нас, неко ко је остао заробљен, или боље рећи прикљештен између жеља и могућности, или тачније речено између циљева ка којима је био рад да иде и провалије самоуништења ка којој су га бесрамно гурали.
Ми смо поверовали да не уме и оптужили га да је остао нем, а човек који га је заменио у својој инаугурационој беседи, рекао је да ће умети тек ако му дају оно чега су његовог претходника лишили, а хиљаде нас је упорно ћутало исту ствар коју је ћутао и Вук, само што су њему за то били потребни месеци, а нама године.
Идући линијом неке логике која се из тога намеће, реално је очекивати да мутави и нама пронађе адекватну замену. Или је већ давно пронашао.
Али чему сва прича, Вук је мртав, живео мутави, а што се Николића тиче убрзо ћемо видети да ли ће га удавити већ на рођењу, пре него што и стигне било шта да закмечи.
У сваком случају, ред је пожелети срећу новом тренеру, јер добио је у руке нешто што, мада добро одрпано и изанђало, нема цене, а да би га сачувао од лома, требаће му много од свега, а не само тренерског шлифа којим нам се и препоручио.
Да ли је МН дорастао готово немогућој мисији сазнаћемо скорих дана, а ако којим случајем буде миљеник околности, барем колико његов претходник то није био, тада се још и имамо чему надати.
У супротном остаће нам барем прилична залиха разочарења.