Мислим да је сваки гробар после само пар минута меча могао да констатује оно чему смо се надали и што је била кључна ствар: ушли смо у меч набријанији него икад, са мудима и мотивом до неба.
Не зна човек кога пре да похвали, не зна ни ко је био најзаслужнији. Свако је у правом тренутку дао допринос. Вероватно први међу једнакима - Николица. Још синоћ сам написао, буде ли постојала минимална могућност да игра вечерас, да ће је он сигурно искористити. Она шлајмара од рампе коју је сручио најимбецилнијем играчу који је крочио паркетом Пионира, је највећа награда за сву храброст и пожртвовање.
Мачван. Шта рећи о овом човеку. Човек који је 90% утакмице био изложен варварском чину вређања од стране умоболника са трибина. Она намерна над плавом локницом ме је дигла од столице до плафона. У месо, бре!!! Што рече мој друг синоћ:"Да у последњој секунди меча Мачван постигне ауто-кош којим би смо изгубили, ни једну једину ружну реч не би изговорио на његов рачун". Легенда, задужио нас је док је света и века.
Сале. Ништа мање под паљбом са трибина. Показао ко је класа и зашто је, иако објективно не показује ни 70% својих могућности, суперстар какав нико од осталих никада неће постати.
Мурич. Прави у правом тренутку, срчан и храбар, скок, шут, улазак у месо. Мотив до неба. Тек очекујем да експлодира. Упамтите то.
Акојон. Уз све мане које испољава у одбрани, оних везсних 5 поена, када нико од наших није могао да постигне кош и одржи разлику, је један од кључних момената меча. Штета што нисмо у могућности да искористимо сав његов нападачки потенцијал. Види се да је дечко рођен за решетање.
Драган. Наизглед неприметан али до границе лудила беспрекоран у одбрани. Колико се он троши покривајући рупе које праве други наши играчи, то је ненормално. Сигурно да би и у нападу био конкретнији али му концепт наше игре није ишао на руку.
И наравно, Миленко. Одговоран за стабилан улазак у меч, мудро је давао гас и кочио када треба, имао одлична решења у нападу. Изгинуо, изгинуо о одбрани. Врло зрела партија награђена последњим постигнутим поеном са линије бацања. Постоје ствари које ми код њега никад неће бити јасне али поштен рад, неистицање, марљивост и интелигенцију му никад нећу довести у питање. Браво, краљу, напред само. И знам да можеш још боље!
На концу, генерал је генерал. Он је многе велике битке пребродио и из њих изашао као победник, а неће против малог Радоњића. Самлео га је. Појео! Дебели бог.
И сви остали, више или мање заслужни, велико браво за све. Нема потребе причати о томе колико је битно да и следећу, па и ону после ње, одиграмо на овом, или вишем нивоу. Знају они то врло добро.
После свега, поновио би реченицу коју сам нсписао у свом првом коментару после меча:
ДОЂИТЕ САД ДА ИГРАМО, СТОКО ЦИГАНСКА!
