Имао сам ту част и задовољство да присуствујем стонотениском мечу којим је наш Партизан освојио титулу...
И...могу вам рећи да је стони тенис брз и стресан спорт, око сваког поена било је напетости и узбуђења...на крају радост за све нас, али да је било лако - није...
Лепо је било видети како наши стонотенисери бодре један другог, како се радују сваком освојеном поену својих колега, па онда и ону децу која, ето, расту баш и директно уз Партизан, и те разне и разноразне породичне традиције навијања за наш Клуб, али и оне људе мојих година - и оне још старије од мене - који и даље у себи чувају ту неку наивну, дечију љубав за Партизан, па и понеко Партизаново обележје још из доба њихове младости...
Ето, и овом титулом, једном од ретких у последњим годинама, показали смо да те неке наше ,,буктиње,, и даље нису угашене, али и, по ко зна који пут, да ми нисмо само београдско и српско и југословенско, него смо и европско и светско спортско друштво, јер се НАШ Ванг борио и радовао пехару и титули као да је рођен у Хумској 1, а НАШ Миша, чија је партија заправо одлучила победника, после ње био најскромнији и најповученији човек у хали, као да су га васпитавали на дан 4. октобра 1945.-е, када се мислило да је стварно могуће створити један нови и бољи свет и нове и боље људе.
И зато ХВАЛА нашим ШАМПИОНИМА, нашим стонотенисерима за овај бљесак радости (али и скромности и васпитања којима су узвраћали на свако честитање ове титуле!), а ја једино могу да њима (и вама) поклоним, па... једно... ,,цирка,,...120 фотографија са меча...
Па...да почнемо: