Након јучерашњих фрустрација, те мрачних најава да нас чека нимало светла (блиска) будућност, доведени смо овог топлог после поднева у ситуацију да хтели-не-хтели добујемо песницама по грудима, задовољно климајући главом пред штофом, који изгледа ипак поседује одређени квалитет.
И све то захваљујући једном мечу, који је испунио многе жеље. Одиграли смо против озбиљног противника, из лиге која је немерљива са нашом и добили, не мали резултатски заостатак претворили у победу, испољили вољу и упорност да се боримо до краја без обзира на минус(е), а победнички шлаг још украсили кандираним (још невиђеним) лобом мистериозног пустињског лава, за кога верујем да са још две-три егзекуције има одличне шансе да у клупском шопу добије своју мајицу брже него што је то пошло за руком и самом Тејгу.
Како год тријумф је деловао врло окрепљујуће, показавши да погонски систем Партизана ипак још увек почива на једном старом, али доказаном "моделу" (Илић капитен), а да је како се може сабрати из овога што смо могли да гледамо и из "деда" Војиног "дрхтавог" рукописа
да прочитамо, апсолутно највећи добитак ових припрема Саша Марковић. Склон сам да верујем да ће ову сезону одиграти толико квалитетно, да неће оставити Ђури другог избора до да непланирано посегне за својим омиљеним спортом.
Остаје да погледамо и како ћемо изгледати против Билићеве Локомотиве, мада тај резултат не мора сам по себи ништа да доказује, али мислим да нам је полазна тачка у овом тренутку значајно изнад, у односу на прошлу сезону.
О недостајућем штоперу овога пута ни речи, јер је то и онако тема за после Малтежана.