Сматрате да се не пружа шанса младим, српским играчима?
Апсолутно. И сам сам имао сличну ситуацију у Партизану, али можда је то и начин да ментално очврснете. Мислим да концепт наших клубова може да почива једино на прављењу тима за неколико година а не за једну сезону.
Да ли је тачно да читаве године нисте добијали плате.
То је тачно. Ја сам примио једну плату.
Од чега се живи када се игра без новца?
Од те једне плате, а нисам ни излазио. Да кажем, живот на мајчиној кухињи.
Ви сте из Београда, како преживљавају момци из унутрашњости?
Најмлађима помажу старији играчи, Саша Павловић, Тепић, Милосављевић… Они су потпуно сами, Шалић у једном моменту није имао ни за храну.
Делили смо једну стипендију да бисмо имали тек толико да прегурамо. То је пријатељство које Партизан чини јединственим.
Много приче је било око вашег односа са тренером Вујошевићем. Екстремна ситуација десила се на утакмици против ФМП-а када вас је Вујошевић ухватио за врат. Како сте се осећали и шта сте мислили?
У првом тренутку сам хтео да одем кући и завршим причу са Партизаном, колико год да волим клуб. Да сам размишљао сам, сигурно бих отишао. Зауставио ме је Саша Павловић, разговарали смо, он је помогао да се смирим. Одлучио сам да не реагујем и да не говорим ништа у јавности. Искрено и публика ме је вратила, скандирали су моје име. Осетио сам обавезу да им вратим за ту подршку. Не знам зашто се то десило.
Када бих вратио време уназад, не бих реаговао другачије, али мислим да би Вујошевић реаговао другачије. Он то не би поново урадио и знам да ми жели све најбоље. Мислим да читав тај догађај нема везе са мном, да то није моја грешка… Дуле ми се извинио одмах у свлачионици након утакмице.
Како гледате на четири године проведене у Партизану, посебно на прве две када код тренера Владе Јовановића готово уопште нисте играли?
Иако сам мислио да заслужујем шансу, нисам до краја знао да се носим са том ситуацијом, чињеницом да сам у Партизану и да сам самим тим познат. Не играм, а видим да сам бољи од оног на паркету. Не кривим било кога, нити се кајем. Сада ми се рад и у то време на неки начин враћа. Размишљао сам и о промени средине,
али када сам сазнао да се Вујошевић враћа хтео сам да видим какав је тренер. Испоставило се да ми је у играчком смислу показао прави пут, на чему сам му захвалан. Веровао сам да ће ми дати шансу, а мислим да сам је и заслужио. Он је то препознао, а ја, чини ми се, искористио.
Почели сте каријеру у Звездари, потом били у Житко баскету, где вам је тренер био Драган Јаковљевић који воли да истакне како је најзаслужнији за ваш развој?
Можда је он добар тренер, али не волим када се неко у тој мери експонира у медијима. Вујошевић је заслужнији за мој успех, али ту чињеницу не истиче у јавности. Сматрам да су и велике заслуге на мом раду и одрицању. Нико није проливао зној уместо мене, нико не може да постигне кош уместо играча на терену… Свако од нас зна колике су заслуге за моју каријеру.
Често се по кошаркашким кулоарима може чути прича да сте као дечак били навијач Црвене звезде. Да ли је то тачно?
Није тачно. Када смо играли у Железнику, шутирао сам пред загревања, а из публике чуо добацивања: „Ти си наш, знамо ми то“.
Увек сам ишао на Партизанове утакмице, имам слике из тог периода. Једном сам ишао на фудбалску утакмицу Звезда-Рома. Могуће да су ме тад видели. Као кошаркаш одлазио сам и на Звездине утакмице,
али откад знам за себе навијам за Партизан.