Пакао за гледање.
Можда би Сочи челичном дисциплином прошао ову Санта Клару, те због тога сматрам да и ми имамо шансу, али довољно је погледати колико су Португалци бржи, агилнији и бољи на лопти од нас.
Годинама не можемо да саставимо екипу полетну, са фудбалерима који одскачу техником. Спори, троми, у свађи са лоптом...Изузетак су Сума, Јовић, Рикардо и на моменте Натхо (он има фудбалски мозак којим користи простор у сваком случају). Играчи из школе излазе све "напуцанији", крути, у суштини спори и троми. Најбољи пример је Штулић...Када ово није случај, играчи су технички слаби или спори. Синоћ је то дошло до изражаја. Плашио сам се дужине њихових напада и био фрустриран како не можемо да наметнемо ништа.
Многи пишу о тактици, али селекција играча, то јест фонд играча - диктира све. Станојевића оспоравају у смолу тога да је његов фудбал дефанзиван али сетите се првог меча са Андерлехтом рецимо, тада смо играли типично за Станојевића, са једним задњим везним, а испред су били Сале, Мо и Томић, Илиев и Клео. Тако нам је и изгледао тим најчешће: високо постављени, напади са бековских позиција, из средине (гол Клеа), Илиев као други шпиц потпуно непредвидив...Просто смо били много офанзивнији и верујем да би Станојевић то био, али фонд нам је слаб. Томић са лоптом, нарочито из прве две сезоне, два пута је бољи играч био од Холендера, рецимо. Бољи играчи покривају већи део терена, одговорнији су, излазе на крај са притиском...Овај тим, а нарочито због повреда, био је скрпљен и осуђен на ово мучење...Хвала управи на томе.
Неко добро рече да нисмо могли да материјализујемо рупе у игри домаћина, а они поред свега не остављају утисак непобедивости у гостима. Надам се да ћемо моћи да то урадимо у Београду. Утакмица са Сочијем је била светли пример борбе до последњег атома снаге. Ми смо млели, губили лопте па кретали поново, залетали се, исцедили се у есенцију Партизана на ЈНА и то нам је донело победу.
Лошији се осећај него пред реванш са Сочијем али гол из прекида, онакав гол из прекида - а обично смо ми примали у последње време након прекида - необично ме је обрадовао и баш због тога тиња оптимизам. Можда је и тај оптимизам навијачки али постоји.
Баш у тој акцији, ту се видело да играч, својим квалитетима, претвара план у реализацију: Натхо, најбољи извођач прекида, намешта Шћекићу а он Вујачићу - комбинација играча који су доказано добри у игри главом.
Потребан је страховит притисак са трибина и, ако Бог да, Станојевићева селекција са оним што има која може да испрати оно што смо из прве руке научили о овом противнику.