Ne znam za druge, ali ja i bolesna, i bez obzira ko nam je protivnik, idem da gledam, da navijam, da bodrim ovu našu decu, i nepojmljivo mi je pljuvanje, kritike, nekad korisne a nekad ne, nedolaženje, nepoverenje... Mislim, stvarno se deca trude, daju sve od sebe, pa i kad izgube, ne treba ih popljuvati, malo konstruktivne kritike je ok, ali pljuvačina, nipodaštavanje truda koji ulažu, to ne kapiram, a čini mi se i da nikad neću. I ja umem da budem razočarana, tužna, neraspoložena, ali nikad, NIKAD, nisam pljuvala, psujem i ja, loš potez, neuspelu akciju, istekao napad, kad ona kurva narandžasta izadje iz obruča, sve to spada u normalno osećanje, ali odlazak u krajnost, ne kapiram, majke mi. Kako god, ja sam u hali na dopingu
i bez obzira na rezultat prethodne ja jedva čekam sledeću utakmicu, a vi kako hoćete
).
