Ja razočaran nisam, niti u Stojketovo pokajanje, niti u poltronsku upravu. U zemlji gde se iskren rad i zalaganje, čitajte, Stojketova odbrana gola, ocenjuju kao paranoja i šizofrenija, a trampa papaka i svinjskih glava za robote i leteće automobile, dobar poslovni potez, zaštita egzistencijalnog minimuma postaje primarni cilj bivstvovanja svih aktera sumorne srpske stvarnosti. Borba za ono malo što nas čini živima dovodi do ovog fudbalskog rijalitija gde se naš golman šalje na pink da se izvini Djuri što ga je tukao, zbunjeni vazura na rts, da potvrdi priču online studenta američkog koledza, ilijev na klupskoj televiziji objašnjava svoju bezgrešnost i sve u cilju pomirenja zbog batina koje smo mi po ko zna koji put dobili. I svi akteri ovog fudbalskog rijalitija i ne shvataju da zaštita tog njihovog egzistencijalnog minimuma ne vodi nigde drugde nego do obrušavanja celog sistema gde je prva kolateralna šteta naš voljeni klub. Videli smo kako su nam u prethodnim rijalitima nastradala dva kluba, rekoh jednom da više ne letimo i ne plivamo, sad kad nam zemlju izvuku ispod nogu, nisam optimista.
Nisam razočaran u Stojketa, on je kao bokserski džak, navikao je na udarce bez izvinjenja pa i kad mu u trenutku proradi savest, brzo bude vraćen na fabrička podešavanja. Uprava me ne može razočarati, jer od njih se i očekuju Potemkinova sela. Ja sam iznova razočaran stanjem svesti ovog našeg naroda, svakim danom dobijam potvrdu submoralnog i nadrealnog geta u kojem je satran, gde su kukavičluk i poltronstvo društvena zanimanja, a ljudsko dostojanstvo ideal koji je davno izumro. Da je ovo poslednje na snazi, ova naša uprava bi odavno bila bivša.
